Search
Monday 25 September 2017
  • :
  • :

KO ĆE POBEDITI IMUNITET ILI RAK?

Voćni ekstremizam put ka raku

Voćni ekstremizam put ka raku

Voćni ekstremizam put ka raku

Namera ovog teksta je da kroz jedno po nama logično razmišljanje unese malo svetla u neprimeren i ničim opravdan super status voća kao prehrambenog činioca naše ishrane. Mišljenja sam da preterano unošenje voća može čak veoma ozbiljno da ugrozi naše zdravlje. Kud je naše polje interesovanja karcinom, mislimo da treba da obratite pažnju na ovaj tekst. Radeći sa hiljdama pacijenata, pregledajući njihove nalaze, pričajući sa njima, primeto sam da mnogi u svojoj dijeti primarno koriste voće i pri tome su ubeđeni da je to veoma zdravo i da im je to veoma potrebno. A da li je to tako? Da to nije jedan vid prehrambenog ekstremizma koji može da nanese štetu našem zdravlju. Apsolutno nam nije namera da utičemo na Vas u smislu ovo je dobro a ovo nije! Načitali i naslušali smo se eksplicitnih izjava samo ovo je dobro raditi, jesti i sl. A to se vremenom pokazalo da nije baš tako, svaki vid ekstremizma nije se pokazao kao dobra odluka. Ovim tekstom želimo samo da Vas podstaknemo da sami razmišljate o prirodnosti ishrane a samim tim i o svom zdravlju. Uostalom koliko god da smo vlasnici svoga zdravlja jednako smo i vlasnici svoje bolesti.

Hajde da krenemo u razradu ove teme i to što je moguće prirodnije razmišljati i iznositit neke činjenice. Da li je prirodno jesti voće 365 dana u godini, naše telo ne luči enzime jednako na zimu, proleće, leto i jesen, kao i kod svakog živog bića na ovoj planeti i naše telo reaguje na godišnje doba, dužinu dana, prirodno zračenje i sve ostalo što nas okružuje i shodno tome luči i enzime i hormone. Znači mi telo napadamo onim za šta ono enzimski nije spremno. Molim Vas pokažite mi jabuku koja na našem podneblju rađa u februaru ili martu, prve jabuke petrovače se pojavljuju tek sredinom jula, ali zahvaljujući industriji mi jabuke kupujemo tokom cele godine, da li je to prirodno? Vratite se u mislima sto godina unazad kada nije bilo ovakve trgovine i ove prehrambene tehnologije. Šta i kada je narod jeo, sve je jeo, samo kada mu priroda ponudi. Voće se jelo samo sezonski kada mu je vreme, i niko nije bolovao preterano, u to vreme je bilo toliko manje karcinoma nego danas. Mi danas imamo ekspanziju bolesti i svo voće ovog sveta nas nije spasilo. Čak šta više, voće može da bude izvor poprilične toksikacije organizma kako hemijske tako i mikrobne ili ti parazitske.

Jabuka (koristićemo u ovom slučaju jabuku kao uzor jer je najviše korišćeno voće) koju jedemo u martu je ubrana 8 meseci ranije, i da bi dogurala do naše trpeze morala je da bude posebno preparirana i čuvana kako bi zadržala svežinu. Znači koriste se razni  hemijski preparati kako bi se ona sačuvala, plus čuvanje u hladnjačama pod specijalnim hemijskim režimom itd. Kako to izgleda pogledajte ovaj film.

Znači voće koje jedemo „je samo tako zdravo“ bez hemikalija, ma divota jedna. Na sve to dodajte pesticide i veštačko đubrivo koji su korišćeni u uzgoju, koji bez obzira na deklaraciju proizvođača na karencu ostaju u jabuci. Znači, jabuka u martu je „sigurno zdravlje“ u tanjiru. E sada samo pomnožite br jabuka (raznog voća) koji pojedete u toku godine sa nekoliko mikrograma otrova u jabuci, pa sve to puta nekoliko decenija koliko jedemo „zdrave jabuke“ i rezultat se približio cifri od sigurno kg ako ne i više. Da li smo sigurni da je naše telo uspelo da izbaci 100% sve te hemikalije iz nas? E pa da znate da nije, prosto je fascinantna količina koja ostane zarobljena u našem masnom tkivu, jetri, bubrezima itd. Mnogo je veća verovatnoća da kada jedete sezonsku jabuku da ćete uneti mnogo manje otrova u sebe jer ona nije prošla ompletan industrijski ciklus.

Ali nisu samo hemikalije najveći toksikatori našeg organizma koji nam ruše imuni sistem, tu je još jedan tako mali a tako moćan i strašan neprijatelj koji nam veoma ozbiljno kvari zdravlje, to su bakterije, plesni i gljivice.  Naše telo je jedan veoma kompleksan eko sistem. Prosečan ljudski organizam se sastoji od oko 30 biliona ćelija, na sve to u njemu je preko 40 biliona raznih mikrorganizama. Znači njih ima više nego nas. Dobar deo njih (preko 80%) su oni bez kojih ne možemo, a to su probiotici, bez njih ne možemo da varimo hranu i bez njih umiremo. Oni su ti koji svojom aktivnošću kao i naš imuni sistem(razne citotonične ćelije) drže pod kontrolom onih 40% karakondžula koji mogu da nam ugroze zdravlje. To je znači jedan veoma tanani mikrosvet koji živi u nama u nekoj simbiozi sa nama, ne diram te jer mi trebaš, ne diraj me jer ti trebam. Naš imuni sistem je direktno vezan za odnos mikroorganizama u našem telu. Kada se na neki način taj balans poremeti i neki od mikroba se razmnoži onda mi obolimo od neke npr bakterijske infekcije.

Elem, da se vratimo mi voću njegovoj mitskoj ulozi i ratu protiv karakondžula. Svaka voćka kada je na svom matičnom stablu je deo eko sistema kao svog imunog sistema, dok je god na grani ona ne truli i ne propada (sem onih koje su oštetile ptice ili insekti). Onog trenutka kada je uberemo ona je mrtva stvar (mrtva priroda) i tada počinje prirodni proces truljenja, propadanja voćke. Uzmimo za pretpostavku da jedemo sezonsko voće, mi ga ne jedemo prirodno, znači ne uberemo ga i odmah dok je ono zdravo pojedemo. Od momenta branja do našeg zalogaja prođe barem deset dana (kod nekog voća kraće). Kod većina nas naše navike kupovine izgledaju ovako. Vikendom idemu na pijacu ili supermarket i kada stignemo do sekcije voća, a ono lepo pa šareno pa prosto mami, znate onako da krene voda na usta. I mi podlegnemo onoj „na jedte gladne oči“ i krenemo da kupujemo, te pola kile crvenog voća, pa onda kilo zelenog, a može i dva kilograma žutog itd. Kada stignemo kući normalno mora da se izvadi ona divna činija koju smo dobili od tetke za babine, u koju se lepo poslaže svo to šareno voće, ikebana, prava ikebana. Utom stiže ponedeljak i nova jurnjava za poslom i obavezama, i kada prođe nekoliko dana pogledamo onu ikebanu i vidimo da je voće počelo da propada, a tada obično se čuje ona čuvena „daj pojedi ovo da ne propadne, pa dali smo pare za to“. I mi krenemo da jedemo da ne propadne novac. A to voće je stajanjem u onoj lepoj tetkinoj činiji trulilo i dalje.

Truljenjem nastaju i jedinjenja koja nisu toksična ali uzrokuju neprijatan miris kao što su: fenoli, krezoli, indol, skatol, merkaptan, vodoniksulfid i CO2. Izazivači truljenja su bakterije i to anaerobne, aerobne, ili fakultativno anaerobne, kao i sporogene i asporogene. Sem E. coli i Enterobacter (koje mogu da izdrže i pH oko 4.5) radi se uglavnom o bakterijama kojima više odgovara neutralna sredina. Najčešći izazivači truljenja su: Proteus vulgarte, Serratia marcenscens, Alcaligenes faecalis, Pseudomonas fluorescens, Erwinia carotovora i dr. Od sporogenih najčešći je Bacillus subtilis, a od asporogenih anaeroba čest izazivač je Cl. sporogenes, Cl. putrefaciens i Cl. perfringens. Od proizvoda truljenja opasniji su specifični toksini koje stvaraju bakterije, pogotovo kada se promene na namirnicama organoleptički ne primjećuju. U tom smislu posebno opasni su Cl.botulinum i Salmonella. Sa aspekta truljenja, potrebno je naglasiti da su sve prirodno kisele namirnice (pH niži od 4 – voće i prerađevine na bazi voća) bolje zaštićene od truljenja.

Elem, tako mi u svoje telo unosima u velikim količinama razne mikotoksine i gore navedene mikrobe. I odjednom eto dizbalansa u našem telu, mikroklima se promenila i naš imuni sistem kreće u akciju da to sve izbalansira i dovede u mirno stanje. Tako mi godinama taremo naš imuni sistem kao gume na kolima od duge vožnje, i on u jednom trenutku pukne pa auto zvani „naše telo“ zaškripi na svom putu. Kao i kod guma, skočimo časkom do vulkanizera (lekara) da nam zakrpi rupu (prepiše zakrpu zvanu lek) i hajde opet na put. Za razliku od guma, koje kada se skroz poderu od upotrebe, mi kupujemo nove, imunitet se ne može kupiti nov, samo možemo da ga krpimo i krpimo, a rupe sve veće i veće. Pitanje ja samo do kada možemo da ga krpimo. Što se tiče nutritivnih vrednosti, kažite mi molim vas što je voće zdravije od povrća, i jedno i drugo ima vitamine, minerale, samo je razlika u šećeru koji mi toliko mnogo volimo. Jednostavno navukli smo se na šećer a on pravi problem u našem telu jer je izvor hrane za mnoge gljivice posebno kandidu. Ta gljivica koja je realno čistač u prirodi kada se razmnoži našem telu nanese mnogo zla, mislim da je nepotrebno pisati o tome.

Isto važi i za povrće i meso.

Povrće zna da bude izvor mnogih crevnih zaraza, setite se pre nekoliko godina velike epidemija crevnog parazita koji je pogodio Evropu a sve iz svežih krastavaca. Ali realno gledano gro našeg povrća mi termički obradimo pa na taj način smanjimo količinu mogućih parazita koje unosimo u sebe. Isto to se dešava sa mesom i ono je posle klanice mrtva priroda u kojoj se takođe dešava propadanje, ali i njega mi termički obradimo pa je moguć unos mikroba uveliko smanjen. Za razliku od povrća i mesa mi skoro sve voće jedemo živo „retko se jede kompot“ i eto belaja u vidu parazitskog ataka na naš imuni sistem.

Normalno nije mi namera da Vas odbijem od voća, pogotovu ne od sezonskog, kada mu je vreme, ali jeste namera da vam skrenem pažnju da svaki vid prehrambenog ekstremizma a u ovom slučaju voćnog može dovesti do zdravstvenih problema. Umerenost u svemu je pravi put za zdrav život. Ne podležite reklama koje plasira industrija u nameri da plasira i proda svoje proizvode, tada se ona služi svim sredstvima makar ona bila i loša da vas ubedi da je dobro nešto jesti. I tako se rodila mit o tome kako je voće super hrana. Da je to tako Stiv Đobs kao frutoman ne bi umro od raka, pa valjda bi ga voće spasilo. Setite se mornara Popaja i spanaća, koji je izmislila američka industrija konzerviranog spanaća kako bi podigla prodaju, kakav nonsens.

Evo još jednog mita o voću, LIMUN, po onome što se piše, ko ne konzumira limun osuđen je Danteov pakao u zdravstvenom smislu. Te limun ovo, te limun ono itd. Da je to tako, zemlje u kojima raste ovo citrusno voće ne bi znale šta je bolest, posebno karcinom, i sve klinike za lečenje raka bi se preselile u te zemlje i svi bi tamo konzumirali limun, bili bi zdravi i živeli srećno i dugovečno kao u bajci. Malo smo matori za te bajke zar ne?!

Dosta o mitovima, dođite sebi dok još imate kome!

Miloš Savićević