Search
Monday 20 November 2017
  • :
  • :

KO ĆE POBEDITI IMUNITET ILI RAK?

Kako je mala stafilokoka pobedila antibiotik

Kako je mala stafilokoka pobedila antibiotike.

Uzmimo za primer penicilin, antibiotik koji se smatra jednim od najvećih ljudskih otkrića i, verovatno, najpoznatiji od svih antibiotika. Samo četiri godine od početka masovne proizvodnje i upotrebe penicilina, doktori su počeli da zapažaju bakterije koje su postale otporne na njega. Ovo je predvideo i upozoravao već i sam Aleksandar Fleming, čovek koi je otkrio penicilin. On je čak predvideo da će se situacija pogoršavati kada penicilin bude dostupan u vidu pilula. Ispostavilo se da je bio apsolutno u pravu. Otporne vrste bakterija otkrivene su u bolnicama, gde se penicilin najčešće koristio. Naučnici su otkrili da je vrsta bakterija nađena u bolnicama različita od vrste koja se koristila u laboratorijama. Bolnička vrsta, ne samo da je bila otporna na penicilin, nego je mogla i da ga uništava u velikim količinama, tako da pojačanje doze nije pomagalo.

To se, na žalost, pokazalo samo kao početak problema. Pogledajmo stafilokoku (Staphylococcus), bakteriju koja se nalazi skoro svuda. Od zemlje, preko životinja do ljudskog organizma. Ova bakterija nije pravila veliki problem, jer je ljudski imuni sistem lako izlazio na kraj sa njom. Međutim, kod osoba sa oslabljenim imunitetom, stafilokoka može izazvati ozbiljne infekcije. Ovo je slučaj kod osoba podvrgnutih redovnom stresu, beba koje su prevremeno rođene, ljudi sa velikim opekotinama, pacijenata sa karcinomom itd. Zahvaljujući penicilinu, infekcije izavane stafilokokom su postale skoro beznačajan problem, iako su pre penicilina bile smrtonosne. Međutim, vremenom, stafilokoka je počela da pokazuje znake otpornosti na penicilin.

Naučnici su razvili novi lek, methicillin. Ovaj antibiotik se razlikuje od penicilina i jedno vreme je efikasno uništavao stafilokoke. Kasnih šezdesetih godina doktori potpuno prelaze na methicillin za tretiranje infekcija izazvanih stafilokokom. Već 1980. zapažene su vrste stafilokoke koje su postale otporne, ne samo na penicilin i methicillin, već i na druge antibiotike.
Naučnici su posebno zabrinuti zbog vrste zvane Staphylococcus aureus, skraceno MRSA, što u prevodu znači Methicillin Rezistentna Stafilokoka Aureus. Ova bakterija je nađena u bolnicama gde napada pacijente sa već vrlo oslabljenim imunitetom. Mnogi pacijenti nisu mogli da prežive masovne infekcije. Naučnici koji su studirali MRSA bakteriju, koristeći genetski kod, otkrili su 470 podvrsta ove bakterije. Svih 470 podvrsta je poteklo od samo jedne jedine vrste koja je otkrivena početkom šezdesetih godina u Egiptu. Već krajem šezdesetih, tj. ni deset godina kasnije, MRSA se raširila na Evropu, Severnu Ameriku, Afriku. Do 1990 MRSA se raširila u celom svetu i 1995., samo u bolnicama Njujorka, inficirala i usmrtila 1409 osoba. 1999. godine Centar za kontrolu i prevenciju bolesti je objavio da se infekcija počela širiti i na pacijente koji nisu bili u bolnici. Od 1997. do 1999. godine MRSA je izazvala smrt oko 200 ljudi u Minesoti i Severnoj Dakoti. Četvoro, od tih 200, su bila do tada zdrava deca od 1 do 13 godina starosti, koja nikada nisu posetila bolnicu pre nego što su napadnuta od strane ove bakterije. Vrsta MRSA bakterije, koja ih je usmrtila, je donekle bila različita od one koja je do tada nađena u bolnicama. Naučnici shvataju da MRSA nije više ograničena samo na bolnice, već i na čitavu čovekovu okolinu.
Problem je što ove bakterije postaju otporne i na antibiotike kao što je vancomicin i koji su smatrani poslednjim oružjem, onda kad svi ostali antibiotici zakažu.

Početkom devedesetih bilo je 2% slučajeva infekcija izazvanih enterokokus bakterijom (Enterococci faecium) koja je bila otporna na tretman vancomicinom. Ova vrsta se skraćeno naziva VREF (Vencomicin Rezistentna Enterokoka Faecium). VREF se počeo masovno razvijati i već 1997. vancomicin više nije bio efikasan čak u 50% slučajeva.

Kako mi stvaramo mutante.

Na koji način bakterije i virusi postanu otporni na dejstvo antibiotika?
Jedan od načina je prirodna, genetska mutacija koja daje organizmima bolje šanse da se bore protiv napada. Na primer, bakterija koja je mutirala i prilagodila se dejstvu antibiotika će preživeti, dok će ostale bakterije biti uništene. Antibiotik, uništavanjem bakterija koje nisu mutirale, poremeti prirodnu ravnotežu i uništi ostale bakterije, one koje su tu ravnotežu držale. Preživele bakterije će genetski preneti otpornost prema antibioticima na svoje potomstvo. Zastrašujuća činjenica je da samo jedna bakterija može da proizvede nekoliko milijardi novih, koje su otporne na antibiotike, za samo 12 sati. Znači potomstvo bakterije koja je mutirala i postala otporna na antibiotike je, takode, otporno na iste.

Drugi način na koji bakterije postaju otporne na antibiotike je prosleđivanje, ili prenošenje, genetskog koda ne samo na potomstvo, već i na druge bakterije. Bakterija, koja je na neki način postala otporna na dejstvo antibiotika, će naći načina da prenese tu osobinu na druge bakterije, koje do tada nisu bile otporne. Mogućnost davanja i razmene genetskog koda pomaže nekim bakterijama da se adaptiraju na novu okolinu i na nove antibiotike.

Treći, i možda najinteligentniji, način da bakterija primi otornost prema antibioticima je njihova sposobnost da pokupe takozvane plasmide (plasmids). Plasmidi su mali delovi DNK koji mogu da se nađu u okolini. Bakterije, s vremena na vreme, pokupe ili odbace ove male deliće DNK, koji mogu da sadrže informacije o otpornosti prema lekovima. Sigela (Shigella) organizam je 1968. godine izazvao u Gvatemali epidemiju koja je inficirala 12500 ljudi. Analizom je utvrdeno da su mikrobi sigele sadržali plasmide otporne na 4 vrste antibiotika.

Bakterije uspešno razmenjuju tehniku odbrane od lekova, tako da mogu postati otporne na antibiotike, čak i pre nego što dođu u kontakt sa njima. “Bakterije će uvek naći put i način da se odbrane od antibiotika kojima ih mi zasipamo”, rekao je dr George Jacoby sa Harvard Univerziteta.

Bakterije se odupiru antibioticima na nekoliko načina. Jedan od njih je da bakterija jednostavno razgradi antibiotik. Za razgradnju bakterija koristi enzime, proizvedene od strane ćelija, i tako napada hemijsku strukturu antibiotika. Bakterije koje su otporne na penicilin i cephalosporin, čine to na ovaj način.

Drugi način je da bakterija blokira ulaz antibiotika u ćeliju, ili da ga izbaci iz ćelije, ako je ovaj već ušao. Pseudomonas (Pseudomonas aeruginosa) deluje na ovaj način.
Neke bakterije, na primer, mogu da zavaraju antibiotik i da preusmere njegovo delovanje na nešto drugo, a ne na ono za šta su kreirani. Mnoge bakterije koriste sporulaciju. To je proces u kojem bakterije podebljaju svoje spoljašnje zidove i potpuno se ugase, ili odu u hibernaciju, gde čekaju da napad antibiotika prođe. Kada se uslovi poboljšaju, ponovo postaju aktivne. Neverovatna inteligencija za jednoćelijski organizam.

Saznanje da jedna ćelija može inteligentno pamtiti i deliti informacije sa ostalim jednoćelijskim organizmima, dovodi naučnike do novih teza, ne samo u vezi sa bakterijama, nego i u vezi sa bilo kojim ćelijama. Na primer, teza da mi razmišljamo samo mozgom je odavno stavljena pod upitnik. Već sada mnogi naučnici tvrde da svaka ćelija našeg organizma ima sopstvenu memoriju. Neki naučnici tvrde, a pisac ovih redova duboko veruje u to, da je moguće lečiti organizam promenom memorije obolelih ćelija, tj. meditacijom, vežbama disanja i drugim spiritualnim metodama, jer jo to princip kvantne medicine. Ovo jeste tema sama za sebe i njome ćemo se baviti nekom drugom prilikom. Sada ćemo se zadržati samo na upotrebi i zloupotrebi antibiotika.

Uništavanje imunog sistema.

Još jedan razlog da se broj antibiotik-otpornih bolesti povećava je povećanje broja ljudi sa oslabljenim imunim sistemom. Recimo ljudi podvrgnuti modernim terapijama protiv raka, skoro obavezno imaju oslabljen imuni sistem. Takođe, oboleli od side (AIDS) skoro da nemaju nikakav imunitet. Kada imuni sistem ne radi pravilno, ljudi uzimaju antibiotike da bi se rešili infekcija sa kojima bi se organizam, sa normalnim imunim sistemom, lako izborio. Međutim, ti lekovi, kako vidimo iz prethodnog teksta, nisu najbolje rešenje. Pored zloupotrebe sintetičkih antibiotika, jedan od glavnih razloga slabljenja imunološkog sistema je – svakodnevni stres. Kako zbog današnjeg načina života skoro da ne postoji mogućnost da izbegnemo stres, tako, sa druge strane, postoji način da se borimo protiv posledica stresa i održavamo jakim naš imuni sistem.

Sporedni efekti!? Sporedni ali malo sutra!

Lekari pokušavaju da leče antibiotik-otporne bolesti davanjem jačih doza, ili različitim vrstama, kao i kombinacijama raznih antibiotika. Takođe, neki antibiotici ne mogu da se uzimaju u obliku pilula, nego putem injekcija. Kada organizam postane otporan na sve uobičajene antibiotike, doktori su primorani da daju lekove kao što je vancomicin (vancomycin). Vancomicin je vrlo skup, mora da se uzima putem injekcija. Može, kao i drugi antibiotici, da izazove sporedne efekte, kao što su visoka temperatura, groznica, upale na mestu gde je injekcija data, ostećenje ušiju, bubrega… Evo jos nekoliko “sporednih” efekata, ili takozvanih kontraindikacija, prepisanih sa kutija i flašica koje sadrže antibiotske lekove: ostećenje jetre, oštećenje vida, gubitak menstruacije, impotencija, povraćanje, proliv, hipertenzija, gubitak želje za seksom, vrtoglavica, napadi panike, depresija, nekontrolisano mokrenje, nekontrolisano izlučivanje stolice (analno curenje), unutrašnje krvarenje, zujanje u ušima, degeneracija ploda kod trudnica, itd.

Ne znam kako vama, ali ovi “sporedni” efekti meni ne zvuče nikako “sporedno”. Zamišljam situaciju kada u društvu dobijete nekontrolisano analno curenje. Šta da se radi? Da kažete: “Pardon!”, kao kad kihnete , ili: “Izvinjavam se, ovo je samo sporedni efekat izazvan mojim lekovima”.

Bilo bi pravilnije i poštenije da upozorenja na kutijama lekova zvuče nekako ovako: “Upotreba ovoga leka može izazvati jednu, ili kombinaciju sledećih pojava: cirozu jetre, vrtoglavicu, povraćanje, povišen krvni pritisak, unutrašnje krvarenje, pad imunog sistema. Kod trudnica može izazvati spontani pobaćaj, kao i toksično mleko kod dojilja. Sporedni efekat ovoga leka može vas rešiti kijavice i peckanja prilikom mokrenja”.

Nažalost, antibiotici su nekad jedina opcija koja pravi granicu izmedu života i smrti.

Bakterije i virusi nisu jedini organizmi koji su razvili otpornost prema antibioticima. Neki paraziti, takođe, imaju ovu sposobnost. Na primer malarija, prouzrokovana parazitom kojeg prenose komarci. Svake godine od malarije oboli oko 100 miliona ljudi. Od toga oko jedan milion umre. U Africi malarija je drugi uzročnik smrti, odmah iza side. Jedan od razloga smrtnosti kod malarije je taj što je parazit, koji uzrokuje bolest, postao otporan na klorokin (chloroquine), koji je bio jedini jeftin, a efikasan tretman. U nekim krajevima sveta ljudi uzimaju ovaj lek kao običan aspirin, kad god imaju glavobolju ili manji bol. Ovako nepravilna i nekontrolisana upotreba leka, potpomogla je razvoj otpornosti parazita na lek. Danas ovaj lek nije uopšte efikasan protiv malarije u skoro 100 zemalja, u kojima je malarija veliki problem. Zemlje u razvoju ne mogu da priušte druge, skuplje lekove koji bi vremenom, svakako, i sami postali neefikasni. Zato je malarija postala problem veći nego ikad ranije.

Mikrobi supermeni planete.

Naučnici su fascinirani mogućnošću mikroskopskih organizama da razviju vlastiti imunitet. Jedan od primera je mikrob zvani Deinokokus radiodurans (Deinococcus radiodurans). Ovaj organizam može se nazvati Supermenom bakterijskog sveta. U mogućnosti je da prezivi 12 miliona stepeni radijace. Oko jedne hiljade stepeni radijacije će ubiti čoveka. Ovaj mikrob može da sastavi i vlastiti DNK, čak i pošto je bio raznesen u više od 100 delića. Takođe je u mogućnosti da popravi DNK delića koji su ostećeni. Na ovaj način uvek održava sebe u perfektnoj kondiciji.
Postavlja se pitanje, zbog čega je jedna bakterija razvila mogućnost da se odbrani od radijacije koja je mnogo veća od svake radijacije na Zemlji. Naučnici samo pretpostavljaju da je razlog mesto na kojem ova bakterija obitava. To su pustinja i stene planina Antarktika gde nije viđena kap vlage hiljadama godina. Na svu sreću, ova bakterija se hrani drugim bakterijama i izgleda da joj se ne dopada ukus ljudi.

Virus ili bakterija.

Par puta je u ovom tekstu su pomenuti i virusi, stoga postoji potreba da se pojasni razlika između ova dva sićusna organizma. Ranije je već rečeno da je bakterija mikroskopski jednoćelijski organizam i da se nalazi svuda. Oko 100 hiljada milijardi obitava u i na čoveku. Što će reći da je većina mase ljudskog organizma sastavljena od bakterija. Već znamo da su neke od njih vrlo korisne, sve dok su tamo gde im je mesto. Bakterije koje su štetne za čoveka, ili smrtonosne, nazivaju se patogene bakterije ili patogeni. Čovekov imuni sistem koji se delimično sastoji od drugih bakterija, ne dozvoljava patogenima da se razmnožavaju i štete organizmu. Jedna, ili nekoliko patogenih bakterija, ne mogu da naštete čoveku. Potrebne su desetine hiljada, ili čak miliona ovih bakterija da bi se počeli pojavljivati simptomi. Ovo se dešava zbog toksina koji štetne bakterije proizvode, ili jednostavno jedu ljudsko tkivo. Potrebno je oko 20 miliona bakterija da izazovu upalu uha kod deteta. Ista bakterija može izazvati razlicite probleme, zavisno od mesta gde se pojavi u većim kolicinama. Na primer, streptokoka može da izazove upalu pluća, kao i upalu uha.

Virusi su mnogo manji od bakterija i da bi se razmnožavali i razvijali moraju da se nalaze u živoj ćeliji. Borba protiv virusa može biti jos teža nego borba protiv bakterija. U nekim slučajevima, simptomi i problemi izazvani virusima će nestati sami od sebe posle nekog vremena. Na primer, virus obične prehlade. U narodu se kaže da će prehlada koja se leči trajati jednu sedmicu, a ona koja se ne leči čak sedam dana. U zavisnosti od imunog sistema, simptomi prehlade mogu trajati od 3 do 15 dana. Slično je sa pljuskavicama (varičele). Neka virusna obolenja jednostavno moramo preležati i čekati da aktivnost virusa prestane sama od sebe. U ovakvim slučajevima preporučljivo je raditi na jačanju imunog sistema koji će borbom protiv virusa biti neminovno oslabljen. Ovo će sprečiti eventualno širenje nekih drugih obolenja, koja mogu da se pojave kao posledica oslabljenog imuniteta. Nažalost, ne možemo sve viruse tako lako preboleti kao viruse obične prehlade ili pljuskavice.
Naučnici su razvili vakcine protiv nekih od ovih virusa. Takođe, razvijeni su i lekovi koji tretiraju neka virusna oboljenja. Ovi lekovi samo ublažavaju posledice virusnih infekcija, a nisu pouzdan lek koji će infekciju potpuno izlečiti.
Remećenje prirodne, genetske mutacije mikroorganizama i prirodne ravnoteže, nije jedini problem koji je uzrokovan upotrebom antibiotika. Naročito kada se radi o ljudskom zdravlju.

Antibiotici i jetra, recept za problem.

dr Enes Hasanagic, specijalista toksikologije (nauka o otrovima) i magistar medicine, proučavao je dugi niz godina štetna dejstva antibiotika na ljudski organizam. U svojoj knjizi Ljekovito bilje i jetra, opisao je kako antibiotik, pošto je podvrgnut metabolizmu, štetno utiče na jetru. Sam antibiotik i nije toliko štetan po jetru, ali mikotoksini, koji se stvore u utrobi pošto se antibiotici podvrgnu metabolizmu, su veoma štetni i predstavljaju veliki problem.
Kao što znamo, kroz jetru prolazi svaka hemijska supstanca unesena u organizam kroz usta, ukljućujući hranu, vodu i lekove. Kada se u stomaku hrana i lekovi provare, i želudačne kiseline razdvoje hemijske supstance, jetra će usmeriti te supstance u deo organizma u kojem su potrebne. Jetra, takođe, preradi i eliminiše nepotrebne supstance u koje spadaju i toksini iz hrane i lekova. Kako je jetri relativno lako preraditi male količine toksina iz hrane, tako je vrlo teško, a ponekad i nemoguće, preraditi toksine nastale metaboličkom razgradnjom antibiotika i drugih lekova. Ove toksine jetra ne samo da ne može eliminisati iz organizma, nego ih taloži u vlastitim ćelijama i tako smanjuje sopstvenu funkcionalnost. Ovo dovodi do obolenja zvanog ciroza jetre. Ciroza može da pređe i u rak jetre.
Ne gubimo samo bitku, mi gubimo i rat.

Da se vratimo na bakterije koje su postale otporne na antibiotike.
Bakterije kao što su enterokoka /Enterococcus faecalis/, bakterija tuberkuloze /Mycobacterium Tuberculosis/, pseudomonija /Pseudomonas Aeruginosa/ su naučile kako da se odupru napadima čak više od 100 raznih lekova. Do nedavno se mislilo da je bolest tuberkuloza pod kontrolom i da se lako leči postojećim antibioticima. Realnost je da danas nema 100% efikasnog leka protiv ove bolesti. Takođe, moramo shvatiti da se do ove situacije došlo greškama ljudi i zloupotrebom antibiotika.

Prema podacima iz 1999. godine samo u Sedinjenim Americkim Državama proizvedeno je 25 miliona kilograma antibiotika. Nismo nasli podatke za današnje vreme, ali budite sigurni da se broj povećao. U istoj godini, lekari su u svetu prepisali 235 miliona doza antibiotika pacijentima, od toga veliki broj deci. U.S. News & World Report, 10. maja 1990. godine su u članku pod naslovom “Lossing the Battle of the Bugs”, što u prevodu znači “Gubimo bitku protiv mikroorganizama”, objavili da je upotreba antibiotika među decom porasla za 48% od 1980. do 1999. godine.
U članku od 12. aprila 1999. pod nazivom “Nova pretnja za zdravlje Vaše porodice i Vas” (A New Treat to Your and Your Family’s Health), Centar za prevenciju i kontrolu bolesti (Center for Disease Control and Prevention) procenio je da se samo u Americi prepisuje oko 100 miliona doza antibiotika.

Preterana upotreba antibiotika put ka katastrofi.

Ko je najveći krivac za ovakvu situaciju.
Mnogi bi rekli – doktori i lekari. Iako medicinski radnici snose deo odgovornosti za postojeće stanje, ne možemo samo njih kriviti. Mnogi pacijenti insistiraju na antibioticima za virusna obolenja kod kojih antibiotici nemaju nikakav uticaj. Pošto su u Americi, kao i u mnogim drugim zemljama, doktori plaćeni prema broju primljenih pacijenata, oni pokušavaju da zadrže pacijente udovoljavajući njihovim željama i prepisujući im tražene lekove. Pogledajte samo u zadnje vreme, broj prerano umrlih holivudskih zvezda kojima su doktori prepisivali lekove samo da bi ih zadržali kao svoje pacijente. Majkl Dzekson, Ana Nikol Smit, Kit Ledzer, Britni Marfi, svi do jednog su umrli zbog nepravilnog korićenja lekova, koji su im bili prepisivani na lični zahtev.
I antibiotici treba da se prepisuju samo ako nema nikakvog drugog rešenja.

Drugi razlog zbog kojeg ne možemo kriviti doktore je nedovoljan broj stručnog medicinskog kadra u nekim delovima sveta. Pojedini doktori prime i preko 100 pacijenata dnevno. Koliko god da je doktor savestan, vremenski nije u mogućnosti da sagleda stanje i potrebe svakog pacijenta. Nažalost, u takvim situacijama antibiotik se pojavljuje kao jedinstveno i brzo rešenje, uprkos tome što u pojedinim slučajevima uopšte nije potreban. Velike farmaceutske kuće, takođe, ne doprinose poboljšanju opšte situacije. Ogromni profiti se prave prodajom antibiotika i farmaceutske kompanije svesno i sa namerom ne pružaju dovoljno informacija o posledicama (zlo)upotrebe lekova. Mnogi lekovi se izbacuju na tržište pre no što su dovoljno ispitani.
I sami pacijenti, u velikoj meri, doprinose ovome problemu, zahtevajći određene antibiotike, čak kada ovi i nisu neophodni. Pored toga, često prave i druge greške. Jedna od najčešćih je nezavršavanje prepisane terapije u trenutku kada simptomi bolesti nestanu. Ovo, kao što smo već rekli, uzrokuje stvaranje novih, otpornijih bakterija.
Jos veća greška je ostavljanje nepotrošenih antibiotika i korišćenje istih kasnije, za neke druge bolesti. Prosipanje onih lekova kojima je istekao rok u WC šolju ili lavabo dovodi do toga da putem kanalizacije antibiotici dospeju u prirodu i tamo jos više počnu da remete prirodnu ravnotežu.

Sve veći broj naučnika savetuje i upozorava na opasnost od korišćenja antibakterijskih sapuna i ostalih proizvoda za higijenu koji sadrže antibakterijske supstance. Veliki broj tih supstanci daje bakterijama šansu da im se prilagode i ponište njihovo dejstvo. Bakterije koriste i ove proizvode da pojačaju svoj genetski kod. Jedna vrsta već famozne eserihija koli bakterije, koja izaziva proliv, je postala otporna na triclosan, antiseptik koji se dodaje u antibakterijske sapune i zubne paste. Ovo potvrđuje tezu i paradoks da antibakterijski proizvodi za svakodnevnu upotrebu samo stvaraju jos veće probleme.

Bonton, vaspitanje, lepo ponašanje! Da li je to baš pametno.

Budimo nekulturni i ne stavljajmo ruku na usta kada kijamo i kašljemo, sprečimo širenje zaraze i bolesti! Često pranje ruku običnim sapunom i toplom vodom je najčešće najbolja zaštita protiv širenja bakterija. Pranje ruku posle korišćenja javnog prevoza, javnog telefona, toaleta, kompjuterske tastature, posle poseta medicinskim ustanovama, značajno će smanjiti šanse za dobijanje infekcije. Takođe je pametno promeniti četkicu za zube posle prelezane infekcije usta i grla. Bakterije mogu da se zadrže na četkici, te da se tako vrate u organizam. Zdrav razum nam govori da ne treba nikako upotrebljavati tuđu četkicu za zube, kao i bilo koji pribor za ličnu higijenu.
Mame, tate, bake, deke, učitelji, učiteljice su nas učili da pokrijemo nos i usta uvek prilikom kijanja, kašlanja, zevanja. I meni samom je bilo teško da se odviknem od ove navike dok nisam shvatio u čemu je greška. Kijanjem i kašlanjem u ruku prenosimo mikrobe na dlanove, a kasnije se rukujemo, otvaramo vrata, kucamo na tastaturi, držimo telefonsku slušalicu itd. Naravno, svi mikrobi će se preneti na osobe koje dođu u kontakt sa predmetima koje smo mi već inficirali. Ovo nikako ne znači da sada treba kijati slobodno u etar i pustiti mikrobe da slobodno lete okolinom i inficiraju sve za šta uspeju da se zalepe. Kijati i kašljati treba u papirne maramice i ubruse koje bi odmah posle upotrebe trebalo baciti. U nedostatku papirnih maramica, može se kijati i kašljati u unutrašnju stranu lakta i tako smanjiti mogućnost širenja infekcije.

U Sjedinjenim Amričkim Državama i Kanadi lekari sada primaju instrukcije o pažljivijem prepisivanju antibiotika samo onda kada je to sasvim neophodno. Postoji bojazan da uskoro ni jedan antibiotik neće biti efikasan ni protiv najbezazlenijih infekcija. Negde sam čuo, mada informacija nije proverena, da lekari u Danskoj više ne prepisuju antibiotike za urinarne infekcije izazvane eserihija koli bakterijom. Sada je sve više u primeni frekventna terapija parazita koja nema nuspojave kao antibiotici, i što je najvažnije bakterije i virusi ne mogu da razviju nikakvu rezistenciju na tu terapiju, jedino da promene svoju kompletnu frekvenciju.
U našim krajevima, što se medicinskog visokoobrazovanog kadra tiče, situacija je šarolika. Jedan broj naših lekara ne beži od upotrebe prirodnih preparata i drugih alternativnih metoda, čak ih i podržava. Jos osamdesetih i devedesetih godina, , veliki broj pacijenata je dolazio sa preporukama doktora u razne biljne apoteke. Nažalost, u velikom broju slučajeva to se dešavalo tek pošto su pacijenti bezuspešno koristili mnogobrojne sintetičke lekove i kada su se već pojavili njihovi neželjeni efekti.

Apsolutno je potrebno promeniti navike kada su u pitanju antibiotici.
Engleski medicinski magazin “Lancet” obavio je da je u 2006. godini, oko 40% ljudi koji su posetili doktora zbog prehlade – dobilo antibiotike. Slična istraživanja su pokazala da je 42% pedijatara prepisivalo antibiotike deci sa običnom prehladom. U prošlosti su mnogi lekari smatrali antibiotike za najneškodljiviji i najsigurniji put za zadovoljenje potreba pacijenata. U novije vreme ovo nije više slučaj i doktori sve više spoznaju koliko je ovakav pristup pogrešan i štetan. Dr Tina Tan, specijalista za infektivne bolesti u Dečijoj memorijalnoj bolnici u Čikagu (CHILDREN’S MEMORIAL HOSPITAL, Chicago), savetuje da se antibiotici uopšte ne prepisuju za blaže infekcije respiratornog trakta.

Još jedan od pogrešnih pristupa je da je jedan broj lekara prepisivao više vrsta lekova odjedanput, nadajući se da će bakterija koja uzrokuje infekciju biti iskorenjena nekim od prepisanih antibiotika, a nevodći računa o štetnim posledicama, kao i da će deo korisnih bakterija takđe biti uništen. Ovakav pristup ne samo da je uništavao i dobre bakterije, nego je dovodio do stvaranja novih antibiotik-otpornih bakterija, koje su sada otporne na više vrsta lekova. O drugim štetnim posledicama ovakve upotrebe lekova nema potrebe više ni da govorimo.

Upale uva su uobičajene infekcije za koje se antibiotik prepisuje. Rezultat pogađate: oko polovina bakterija, koje obično izazivaju ovu vrstu upale, su postale antibiotik-otporne.
Medicinski magazin “Pediatrics” obavio je 2000. godine istraživanja obavljena na 383 pacijenta u Bolnici u Rocesteru, država Njujork.
Doktori su pažljivo odabirali koji pacijent će dobiti antibiotike, a koji ne, za probleme izazvane prehladom i probleme respiratornog trakta. Antibiotici su davani isključivo deci kod koje su laboratorijske analize pokazivale jaku bakterijsku infekciju. Tri četvrtine pacijenata nije dobilo antibiotike. Utvrđeno je da pacijenti koji nisu dobili antibiotike nisu imali nikakvih komplikacija, niti je broj njihovih poseta medicinskoj ustanovi povećan.
Dr Michael Pichichero, jedan od učesnika ovih istraživanja je napisao da neki doktori prepisuju antibiotike svim pacijentima koji imaju prehladu, ili probleme sa respiratornim traktom, bez obzira ima li stvarne potrebe za time.

Eksperti savetuju doktorima da se suzdrže od prepisivanja antibiotika, osim kada je to apsolutno neophodno. Istraživanja su pokazala da se, kad se ograniči upotreba pojedinih antibiotika, sposobnost bakterija da im se odupru – značajno smanjuje. To znači da ipak postoji, makar i mala šansa, naizgled nepopravljiva, da se ova situacija donekle popravi. Doktori bi uvek trebalo da sačekaju rezultate laboratorijskih testova da bi utvrdili koji antibiotik bi bio najefikasniji protiv bakterije koja izaziva probleme, pre nego što prepišu terapiju. I to jedino ako ne postoji ni jedna druga alternativa, kao što je slučaj sa infekcijama urinarnog trakta, izazvanim eserihija koli bakterijom.

Još jedan vrlo jednostavan, a često zaboravljen, način za smanjenje širenja infekcija je da doktor pere ruke posle svakog pacijenta.

Iz ranije opisanih razloga nije uvek moguće, ali doktori bi trebalo da provedu malo više vremena sa pacijentom i objasne mu sve detalje o pravilnoj upotrebi antibiotika. Howard Baucher, medicinski profesor Pedijatrijske bolnice na Boston univerzitetu, upozorava: “Ako ne počnemo da koristimo antibiotike odgovorno, izgubi ćemo bilo kakvu mogućnost borbe protiv infekcija uopšte”.

Suzbijanje simptoma prehlade antibioticima može se porediti sa zračenjem, hemoterapijom zato što vam je dosadilo da šišate kosu, ili da se bijrete.

Kako antibiotici rade svoj posao.

Da se malo pozabavimo načinom na koji antibiotici rade ono za šta su stvoreni.
Postoje dve glavne grupe antibiotika. Jedna bukvalno ubija bakterije i na engleskom se zove “bactericidal”, dok druga sprečava razmnožavanje novih bakterija i zove se “bacteriostatic”. Dobar antibiotik bi trebalo da radi kao teledirigovana raketa, tj. da pronađe specifičnu vrstu bakterija i da je uništi ili spreči njeno razmnožavanje, bez štete po okolinu.
Razni antibiotici odrađuju svoj posao na razne načine. Penicilin i cephalosporin, na primer, razaraju zidove ćelija bakterije. Streptomycin i rafampicin utiču na mogućnost bakterija da proizvode proteine, koji su im potrebni za opstanak.
Danas postoji i koristi se oko 200 raznih vrsta antibiotika. Kako bi doktor mogao da zna koju vrstu treba prepisati pacijentu i koji antibiotik deluje na koju bakteriju. Neki antibiotici imaju širok dijapazon delovanja i uništiće više vrsta bakterija. Oni rade kao granate. Kad se aktiviraju i eksplodiraju, uništiće sve oko sebe, bez obzira da li je to, što uništavaju, štetno ili korisno.
Ako je doktor siguran koja je bakterija u pitanju može da odabere antibiotik uskog spektra koji je specijalno dizajniran za tu vrstu mikroba. Doktor može poslati uzorak krvi, stolice, urina, pljuvačke, kože itd u laboratoriju. Pošto laboratorijski tehničar utvrdi o kojoj se bakteriji radi i na koje antibiotike bakterija nije otporna, doktor može primeniti odgovarajući lek. Ponekad doktori mogu da koriste i druge metode koje mogu utvrditi o kojoj se bakteriji radi. Na primer, može se jednostavnim uzorkom iz grla odrediti da li se radi o streptokoki. Ovo su jedini sigurni načini za prepisivanje odgovarajućeg antibiotika. Nažalost, antibiotici se često prepisuju bez analiza. Što zbog laboratorijskih troškova, što zbog nekih drugih razloga, lekar će pretpostaviti o kojoj se bakteriji radi i prepisati antibiotik širokog spektra, ili kombinaciju antibiotika, nadajući se da će pogoditi pravu kombinaciju za suzbijanje infekcije. Ovo stvara već ranije navedene probleme.
Jedini opravdan razlog da doktor prepiše antibiotik širokog spektra bez prethodnih analiza je u hitnim slučajevima, kada je infekcija uzela već toliko maha da se ne može čekati na rezultate analize.

Benjamin Franklin je jos davno rekao: “Nista nije štetnije za zdravlje nego preterano lečenje”. Ovo svakako važi i za upotrebu antibiotika.

Ponekad doktori samo pretpostavljaju da se radi o bakterijskoj infekciji i prepisuju antibiotike. Simptomi gripa i prehlade su vrlo slični i pogrešno se prepisuju antibiotici za običnu prehladu koja će i tako proći sama od sebe posle nekog vremena. Nekada će lekar prepisati antibiotike da bi sprečio stvaranje sekundarne infekcije do koje može da dođe zbog oslabljenog imuniteta, izazvanog blagom virusnom infekcijom. Već smo ranije rekli da će nekad lekar prepisati antibiotik jednostavno zato što pacijent to zahteva. Ljudi se ponekad osećaju bolje kad dobiju neki lek, čak i pre no što počnu da ga koriste.

Najteže je sa roditeljima bolesne dece, koji vrše pritisak na doktore da prepisu bilo kakav lek.
Anketa sprovedena među 600 pedijatara pokazuje da je 96% anketiranih dobijalo zahtjeve od roditelja za prepisivanje antibiotika, čak kada ovi nisu ni bili potrebni. Jedna trećina je priznala da je udovoljila tim zahtevima i prepisala antibiotike kad nisu bili neophodni.
Specijalista za infektivne bolesti, dr Bernadete Abanes, kaže da doktori moraju da budu odlučni i odbiju takve zahteve, ali isto tako treba da objasne pacijentima zašto antibiotici nisu neophodni i da daju neke savete kako se rešiti simptoma bolesti.

Nepažnja, brzoplete odluke, korupcija i slično, dovode do toga da je češto medicinski kadar u poziciji da donosi pogrešne odluke čak i kad postoje dobre namere. 1981. godine indonežanski Ministar za religiju doneo je odluku da 100 hiljada vernika, koji su se spremali iz Indoneze za Meku, u svrhe preventive kolere, uzimaju 7 dana kuru tetraciklin antibiotika. Ovo je dovelo do razvoja jedne vrste kolera bakterije zvane Vibrio Cholerae koja je bila otporna na tetraciklin. U nekim delovima Afrike, danas je više od 50% vrsta kolera virusa otporno na tetraciklin.

U Meksiku, zemljama Jugoištočne Azije i nekim Karibskim zemljama, čak nije potreban ni lekarski recept da bi se nabavili antibiotici. Jednostavno uđete u apoteku i kupite ono što mislite da vam je potrebno. Zbog ovoga, neki ljudi iz tih krajeva su razvili infekcije koje su bile vrlo otporne na većinu antibiotika i umirali su pre no što su mogli sanirati infekciju i kontrolisati je.
Suprotno preteranom uzimanju antibiotika, uzimanje manje antibiotika, nego što je potrebno da se suzbe infekcija, je takođe problematično. U nekim zemljama u kojima država plaća za lekove, zbog uštede, doktori daju manje doze. Ovo stvara isti problem kao kad se ne dovrši prepisana kura. Posledice ovoga smo već objasnili, ali neće biti na odmet da još jednom ponovimo. Na ovaj način se uništavaju antibiotik-neotporne bakterije, one koje drže pod kontrolom broj antibiotik-otpornih bakterija. Kad se neotporne bakterije unište, otporne onda nemaju više konkurenciju u organizmu i počinju nesmetano da se šire.

Šta da se radi.

Iako u današnje veme jedan broj doktora, na žalost, neće ni da pokuša da pruži šansu takozvanoj alternativnoj medicini, situacija se, bar se nama tako čini, menja na bolje. Doktori i lekari u svetu su sve više spremni da diskutuju o primeni prirodne medicine, kao i ostalih vidova alternativnog lečenja. Da se razumemo, mi nismo protiv obazrive i razumne upotrebe hemijskih lekova kad je to nužno. Mi smo vrlo protiv nemarnosti prilikom prepisivanja, zloupotrebe i korišćenja istih, kada oni apsolutno nisu potrebni ili kad postoje adekvatne alternativne metode. Ovde ćemo napomenuti frekventne tarapije mikroba koje su pokazale izuzetno dobre rezultate jer selektivno ubijaju samo tretirani soj mikroba, bez uništavanja dobrih mikroba, što nije slučaj kod antibiotika. Očigledno je da u cilju borbe za naše zdravlje treba logično razmišljati i stalno trežiti nove načine lečenja i u tom procesu se približiti što je više moguće prirodi, stoga je po nama integrativna medicina dobar za naše zdravlje.